JIM HAYNES

Previous Page

 

Zadovoljstvo u kontaktu
by Mira Popović,
Novi Magazin, Kultura/Susreti, Oktobar 2012
Džim Hejns je pionir evropske underground kulture i utemeljivač društvenih mreža, ali sa pravim ljudima. U razgovoru sa Mirom Popović Hejns se priseća nekih od svojih susreta i manifestacija koje je pravio uz pomoć svoje neiscrpne energije

Prijatelj mog prijatelja je moj prijatelj. Za ,,Amerikanca u Parizu" Džima Hejnsa ta krilatica, sazdana na otvorenosti i prostodušnosti, jednostavno je tesna. Jer, Džim prijateijima smatra i znance i - neznance, sve koji kao i on imaju otvoreno srce za upoznavanje drugih ljudi i uzajamnu razmenu. Džim Hejns (1933) je pisac, izdavač, veliki putnik, bio je jedan od vodećih aktera evropske alternativne-kontrakulturne scene 60-ih i 70-ih godina, koosnivač prve underground štampe i štampe u prilog seksualne slobode na starom kontinentu, te jedan od zaslužnih za pokretanje slavnog Frindž festivala u Edinburgu i još štošta, ali komunikacija među ljudima ostaje njegov životni projekat. Najuverljiviji dokaz za to su večere nedeljom koje Džim redovno (osim kratke pauze u avgustu) i neizostavno, makar ,,grmelo i sevalo", već blizu 35 godina priređuje za prijatelje i goste namernike u svom domu u Parizu. Primajući poznate i nepoznate ljude pod svoj krov s prvenstvenim ciljem da se međusobno upoznaju i dalje šire krug prijatelja, stvorio je ono što danas nazivamo društvenom mrešom, dok njena veb verzija nije postojala ni kao ideja.

photograph by Mira Popovic - 2012
photograph by Mira Popović - 2012
  Džim Hejns: Hrana je, u suštini, samo neka vrsta lepka. Kontakt među ljudima i razmena suštine poente su nedeljnih večeri, i opuštanje, naravno.

Posle deset godina provedenih u Škotskoj, Džim se seli u London, a potom u Amsterdam i Pariz. U Londonu je osnovao i ,,Umetničku laboratoriju" za ,,mixed media" (izraz već pomalo zaboravljen, zar ne?). Bilo je to prvo mesto na kome su se izvodili umetnički hepeninzi tako karakteristični za taj period, upamćeni, pored ostalog, po živim skulpturama Džona Lenona i Joko Ono. U pozorištu koje je osnovao u Londonu prvi put su prikazani underground filmovi Endi Vorhola. U razgovoru za Novi magazin Džim Hejns danas kaže: ,,U Londonu šezdesetih godina reč underground označavala je sve što je bib novo, eksperimentalno, protiv vlade, buržoaskog života itd. Želeli smo da istražimo nove načine života, odnose u društvu, uklujučujući i seksualne."

Slede Pariz i Amsterdam. U Amsterdamu, Džim je kopokretač čuvenog lista ,,Suck", pionira seksualne revolucije u Evropi 70-ih godina. U oba grada, kao i u Londonu, on osniva ,,centre za društveni eksperiment" i centre za informacije nekonvencionalnog karaktera.

U Pariz je došao 1969. godine da provede godinu dana kao gost-profesor na Univerzitetu Pariz VIII. Ubrzo je kupio kuću u koja je postala njegova ,,tvrđava i dom". Narednih trideset godina predavao je medije i seksualnu politiku na pomenutom univerzitetu, a svoj dom smešten u jednom poluprivatnom kaldrmisanom dvorištu u 14. pariskom arondismanu otvorio je od sredine 70-ih za goste nedeljom uveče, ali i za prijatelje-namernike iz sveta koji su se, najcčešće zbog pomanjkanja sredstava, kod njega smeštali tokom kraćih ili dužih boravaka u Parizu. Neveliki prostor služi i kao galerija i kao knjižara u kojoj se, uglavnom, mogu naći izdanja Džimove, kako sam veli, skromne izdavačke kuće Hendšejk (Handshake), među njima i njegova autobiografija ,,Thanks for coming !" i manifest - odgovor marksizmu pod naslovom ,,Radnici sveta, ujedinite se i prestanite da radite!"

Kad je o radu reč, Džim smatra da je značenje glagola ,,raditi" kontradiktorno i da je on nepodoban za vrstu rada koja se obavlja sa zadovoljstvom. ,,Mnogi ljudi misle da smo na zemlji da bismo patili, da moramo da radimo i da je rad teška aktivnost. Ja mislim da smo tu da bismo uživahi" ka že nam Džim i ilustruje: ,,Kada kažem da sam čitavu nedelju radio u bašti, možete da odgovorite ,,o, jadan ti" ili ,,o, čestitam", jer ne znate da li sam uživao ili sam to mrzeo." On je, stoga za demistifikaciju glagola ,,raditi", odnosno za ograničenje njegovog značenja na ,,tegobno trošenje energije''. Za drugu vrstu rada izmislio je reč ,,fuler" (prema filozofu Buckminsteru Fulleru) koji za njega simbolizuje radosno trošenje (radne) energije. Za sebe kaže da je ,,čitavog života fulario, a ne radio" i da je najbolja plata za to zadovoljstvo, a da tek potom dolaze novac i ostalo. On sam nikada "nije imao para, već samo energiju koju je radosno trošio, maštu i sposobnosti da se stvari dogode." Ubeđen je da "ljudi zaposleni u medijima prvenstveno uživaju u svom poslu, dakle fulare a ne rade."

photograph by Evgenija Demnijevska - 2012
photograph by Evgenija Demnijevska - 2012
  U Londonu je osnovao galeriju gde su Džon Lenon i Joko Ono bili živi eksponati, i pozorište gde su prikazani prvi filmovi Endija Vorhola. Životni san mu se ispunio kada mu je na žurku došao Henri Miler.

Što se seksualne energije tiče, ona je "naš najveći izvor radosti i muke. Samo slobodni možemo da izrazimo našu seksualnu energiju, a ne kada smo sputani ili pritisnuti. To važi i za pojedinca i za društvo", veli ovaj bivši profesor seksualne politike na pariskom univerzitetu koji smatra i da je reć "obrazovanje" neprecizna. "Ljudi kažu da se obrazovanje dobija u školi, a ja kažem da se u školi dobija školovanje, dok se obrazovanje stiče 24 sata i sedam dana u nedelji čitavog života".

Daleke 1962. godine, zajedno sa Džonom Kolderom i Sonjom Orvel organizovao je književnu konferenciju, a potom i jednu od svojih čuvenih zabava. Došao je i Henri Miler. "Imao sam retku sreću da upoznam svog omiljenog pisca", seća se Džim koji je, mnogo godina kasnije, tada već kao "stari Parižanin" prošetao sa Milerom onim krajevima Pariza koji su ostarelom autoru "Ružičastog raspeća" ostali da leže na srcu još od 30-ih godina prošlog veka kada je tu živeo. A Milerova "Rakova obratnica" je knjiga koju bi Džim poneo na pusto ostrvo. "Pročitao sam je četiri puta - kada sam bio tinejdžer u Americi, u svojim dvadesetim u Edinburgu, u tridesetim u Londonu i četrdesetim u Parizu. Uvek je to bila ista knjiga, ali ja sam bio druga osoba. Uopšte nije važno da li je knjiga dobra ili loša, važno je kako je u određenom trenutku primamo. Mene je uvek oduševila."

Džim je 80-ih godina objavio seriju neobičnih vodiča o istočnoevropskim zemljama i Rusiji. Neobičnih jer, suprotno onom što takva štiva obično sadrže, ne pružaju nikakve informacije o muzejima, znamenitostima, restoranima i hotelima, već sadrže 1.000 adresa ljudi voljnih da se druže sa putnicima-namernicima. Ti vodiči doneli su mu epitet "kuma društvenih mreža".

A kroz Džimov stan-atelje prošlo je, na nedeljnim večerama, do sada blizu 140.000 ljudi. "To je veoma bitan deo mog života" kaže Džim i dodaje da je "srećan što je učinio da se sretnu student iz Beograda i profesor iz Njujorka ili zubar iz Sankt Peterburga i slikar iz Buenos Airesa". I, mada su se neka kod Džima uspostavljena poznanstva završila venčanjem ili saradnjom u poslu, što ga takođe raduje, on insistira da je daleko od toga da je komunikacija vezana samo za ljubav ili posao. I zaista, zahvaljujući Džimovoj "mreži", kao i neverovatnoj slučajnosti, može vam se dogoditi da budete spona za neka davno izgubljena prijateljstva.

Večere nedeljom uvek priprema drugi kuvar-dobrovoljac. Njih desetak sjajnih kulinara raznih nacionalnosti, što samo znači da su i stručnjaci za razne specijalitete, smenjuju se naizmenično, a pravilo je uvek isto - da se glavno jelo može jesti viljuškom. Jer, kod Džima se smesti i do 75 ljudi, a i dvostruko više kad je lepo vreme i kad može da se koristi i bašta. Većina stoji pošto mesta za sedenje nema dovoljno, a to je i srećna okolnost jer se ljudi tako lakše upoznaju i međusobno komuniciraju. Glavni "kuvar" poslužuje jelo sa stola na sredini salona. Za stolom uz njega stoji, opasan keceljom, Džim i uzvikuje imena pridošlica i upoznaje ih sa ljudima koji stoje blizu. Čini to blago, nenametljivo, kao što je takav i sam. I najstidljiviji se opuštaju, uz hranu koja je, ipak, samo neka vrsta magneta, dok kontakt i razmena predstavljaju suštinu tih neobičnih večeri.

Da ne bi bilo zabune, večera se plaća. Džim preporučuje da to bude 20-30 evra, a prikupljen novac ide na druge umetničke i društvene projekte. Ne predstavlja problem ako neko nema dovoljno da plati za svoje učešće. "Meni je najvažnije da se ljudi sreću", ponavlja domaćin, odavno rešen da u životu bude srećan i da se ne zamara materijalnim stvarima. "Sreća je intelektualna odluka i koncept", poverava nam svoju filozofiju nekadašnji emisar kontrakulture na starom kontinentu i večni zagovornik komunikacije među ljudima. U Parizu, gde je gotovo "šik" reći da se dosađuješ ili da si nesrećan, njegove reči o uživanju u onome čime se bavi i o sreći zvuče nestvarno, a istovremeno detinje čisto i iskreno. Jednostavno i mudro, poput poruke (autorima) ispisane na koricama jedne od njegovih knjiga: "Ne traćite čitaočevo vreme: predstavite velike ideje u malim knjigama, a ne male ideje u velikim knjigama".

 
 
Mira Popović
 
published with kind permission from Mira Popović
text ©Mira Popović 2012
published in Novi Magazin, October 11, 2012
Journalist, writer, translator

Mira Popovic was born in Belgrade, where she studied journalism at the Faculty of Political Sciences. She has been living in Paris for the last twenty years.
She has long been a press correspondant for the Yugoslav and Serb media, and continues to cover literary and cultural events in France for the press in Belgrade.
She is also the author of several collections of short stories, including D'une terrasse à l'autre, published in February 2012 at Viviane Hamy.
As well as writing for the press and literature, Mira Popovic is translating literature from French to Serbian.

 

 

 

2012, Novi Magazin : Zadovoljstvo u kontaktu

Previous Page